Rekao sam šta hoću!

U prodajnom procesu, prodajno osoblje često zanemaruje aktivnost – slušanje šta korisnik, potrošač želi.

Razumljivo je da se akcenat stavlja na ubedljivost i prodaju, ali treba i saslušati šta klijent kaže. Ovo je dominantno vezano za službe podrške korisnicima jer one kreiraju odnos lojalnosti i kontinuirane kupovine.

1. Pre par godina, krenem sa drugom do Telekoma i usput ću svratiti do jednog mobilnog operatera da registrujem prepaid broj koji imam 12, 13 godina, a dok sam ja tamo dam drugu račun za postpaid kod drugogo operatera da plati na Pošti.
I na ulazu me sačeka obezbeđenje (šta će tamo obezbeđenja, šta će neko uraditi – ukrašće stolove i stolice?) i pita me šta hoću, kažem šta hoću, na to će on meni – Nikada nisam čuo za to! Kažem mu ja – ‘Ajde skloni se! I dođem do stola i kažem gospodinu da bi ja da registrujem broj.
On: Uvek se može dobiti isti broj.
Ja: Ali želim da ga registrujem.
On: To nije potrebno jer se uvek može dobiti isti broj.
Ja: Ne interesuje me, ja želim ipak da ga registrujem sada.
On. Uvek se može dobiti taj broj.
Ja: Ne interesuje me to, želim da registrujem broj.
On: Nema problem, pa uvek možemo da registrujemo broj.
I krene to da radi, ono šta sam mu izričito rekao pre par rečenica, samo smo izgubili vreme i energiju.

2. Imao ja nekoliko vrsta akcija, i krenem da prodajem jedne, i kaže mi devojka kod brokera da treba da otvorim prodajni račun, različiti od kupovnog, i odem do banke na ćošku (gde inače imam sve račune). I službenici kažem da želim da otvorim račun jer mi treba za prodaju akcija.
Krene ona sa masom pitanja, ja ponovim zbog čega mi treba i da me ne zanimaju krediti itd. i da ja platu koju kao osnivač firme isplaćujem sebi, odmah vraćam kao pozajmicu firmi.
Pita ona mene kolika mi je plata. Ne sećam se tačno, kažem neku cifru ona upiše, ja baš pogledam u torbi i nađem papire i vidim da je plata nešto minimalno viša. Ona kao da sam prekršio zakon – Joj gospodine, pa rekli ste toliko i toliko. Kažem ja njoj – Slušate Vi mene šta Vam govorim. Ne trebaju mi krediti, dozvoljeni minusi itd, Želim da otvorim samo da bi mogao prodati akcije!

3. Kad sam radio u jednoj firmi, svi zaposleni smo imali račune u nekoj banci i išao sam po platu na drugi kraj grada. I krenem da na bankomatu dignem platu i ne radi, uđem i kažem ali kao da sam rekao vazduhu, oni mi isplate na šalteru.
Sledeći put dođem i pokušam opet i ne ide, i opet mi isplate na šalteru ne obraćajući pažnju šta govorim.
Treći put na moje insistiranje, izađe službenik da me gleda kako operišem na bankomatu ( kao da sam idiot, a pritome životom garantujem da oko elektronskog transfera novca znam više od njega 1000 puta). I ne ide, i kaže proveriće direktorica. Sledeći put mi kažu da mi je verovatno njihovom greškom ‘zamrznuta’ kartica, ali da su odblokirali i da je sve u redu.
Iziritiran kažem da želim da zatvorim račun, a oni – Uh, uh…….
Više nisam radio u toj firmi i stigne obaveštenja da za pokriće nedozvoljenog minusa i šta ja znam čega treba da platim 15 dinara, a pritome nikada nisam ulazio ni u dozvoljeni a kamoli nedozvoljeni minus.
I odem ja do njih i kažem da sam 3 puta rekao da hoću zatvorim račun, i upitam šta treba da radim – Da se zakunem krvlju da bi Vi mene oni ozbiljno shvatili?

Suma sumarum, prodajno osoblje, službenici itd. često žive u svojim mislima koji okupiraju njihovu pažnju i propuštaju da čuju šta se traži od njih i time dovode do narušavanja profesionalnosti i reputacije firma.

Kako biznis odumire

Firme obično nisu svesne da su na putu propasti.

One i dalje žive u prošlosti, kad im je dobro išlo, kad su bili vodeći itd. a ne shvataju da se vremena menjaju i da im tržište postaje sve manja i manja i da propast dolazi.

I sve dok imaju resursa da pokrivaju neracionalnosti, da zamagljuju stvarnost to ide, ali ne može sve doveka….

Koliko puta ste čuli – Zašto je propalo? Kako?

Jedna od pouka istorije da niko nije dovoljno velik da ne propadne.
Velika istočnoindijska kompanija je bila veća i jača nego što se može opisati, kakav Apple on je ništa u odnosu na njih. Trgovina se liberalizovala, ona je propala i njeno ime ostalo u analima.

Yahoo! je bio samozadovoljan pa ga Google uništio i oni godinama pokušavaju da isplivaju na površinu a opstaju samo zato jer su u prošlosti kupili visoko posećene sajtove pa imaju prihode od oglašivača, ali taj koncept nema perspektive razvoja samo održanja postojećeg stanja.

Microsoft je potcenio Internet u početku pa grešku načinjenu tom lošom procenom nikako da isprave i sustignu gap.
Kupili su Skype koji jeste izvanredan alat itd. ali je totalno neprofitabilan i sada pokušavaju da ga nekako uklope i učine delom profitabilnog biznisa.

Facebook ima problema sa ekonomskom održivošću jer iako ima najviše korinika, koji tamo provode najviše vremena , oni nisu platežno spremni za potrošnju.

Kod nas je u poslednje vreme primetno da ima dosta tzv. dating sajtova koji nameravaju da naplate neke opcije, ali moje mišljenje je da je to nemoguća misija jer takva kategorija korisnika neće da plaća za nešto što može dobiti besplatno na FB, a i dating sajtovi Internet kompanije kupuju da bi ušli na neko tržište, proširili bazu korisnika za neke usluge koje su profitabilne.

Sve dok su firm okovane prošlošću, sve dok iznova i iznova primenjuju metode koje su nekad funkcionisale one su na putu propadanja i kraja.

Poslovni običaji – pokazatelj ozbiljnosti i profesionalnosti.

Kad slušamo priučene PR-e domaćih ‘velikih’ firmi, čujemo da su one ‘društveno odgovorne’, ‘profesionalne’ itd ali realnost je totalno drugačija – poslovni običaji su na veoma niskom nivou. A to govori o njihovoj profesionalnosti i ozbiljnost.

Teča mog druga mi je pričao da on dok je 80-tih poslova sa Holanđanima, praksa je bila da oni čekaju 15 minuta ako se kasni na sastanak i onda izađu na druga vrata. Pa neka onda potencijalni klijent zakaže novi sastanak.

Primera neprofesionalnost je nebrojeno, tako da:

– Drugar mi pričao da kad je otišao na razgovor u neku firmu, tip je chatovao. Ko da je bilo nešto tako bitno da nije mogao sa se suzdrži par sati da chatuje sa svojim drugovima, koji su verovatno isto tolike budalesine kao i on. Devojka ga zvala kasnije u 18.15h da sutradan treba da ide u Budimpeštu na dve nedelje, a kad joj on rekao da nije konkurisao za teleoperatera nego menadžera ona se pravila nevešta – Za šta ste ono konkurisali?…..

– Kad sam pravio svoj portal www.SrbijaBiz.com poslao sam par mejlova firmama za izradu sajtova. Neki su mi odgovorili bez potpisa, nisam saznao ime. Jedna firma mi odgovorila da oni imaju ugovor sa nekom firmom iz Mađarske za njihov sajt za poslove pa tako ne mogu da mi prave ali da mogu da se nađem sa tim tipom na kafi da pričamo o portalima pošto se on razume!!!! Kao da nemam pametnijih poslova nego da slušam naglabanje budale o portalima, pa majstore imaš moj broj mobilnog, pa ako misliš nezvanično da praviš, nazovi me.

Jedna firma iz BG mi odgovorila i pita mene tip onako pokvarenjački, pretvorbeno – A kad ćete doći do BG? Zar oni misle da će im sve pasti u krilo! Uloži malo para u svoj biznis. Odvoji 50 evra da dođeš u SU ako već hoćeš posao od par hiljada evra….

Potom me prošle godine kontaktirao neki gastrabajter iz Francuske pošto bi prodao portal. I pita da li ću doći negde blizu Kraljeva odakle je on, i ja išao kod druga u Loznicu i rekao mu da dođe tamo. Nije. Nego mi napiše mejl da mu se baš sviđa portal i da mu ustupim deo a da on objavljuje vesti sa frankofonskog govornog područja. Kao da mene interesuje frankofonsko govorno područje!!!!A da mu neki nude da će mu uraditi sajt za 300 evra. Pa majstore nauči nešto od poslovnih običaja u Francuskoj a mani tvoje gastrabajterske fazone….

– Drugarica mi rekla da se pomoću NZS zaposlila u nekoj firmi na 3 meseca, i sad bi oni da izvoze, a nemaju para za putovanja a ne isporučuju robu ako ne vide ljude bar 3 puta….Pa da ta devojka može prevaziđi te probleme bila bi milijarder!

Posmatranjem kako se neki ponašaju u poslovanju je put kako treba izgraditi odnos prema njima.

Ako se neko ponaša amaterskki, onda je sigurno amater – BEŽITE OD NJIH!

Kako TV zarađuje na budalama…

U doba sveopšte krize kojoj se ne nazire kraj, svedoci smo još jednog idiotizma putem kojeg mediji zarađuju (nezasluženo) novac.

Pojavila se vest da je Kosovo izdvojilo milionska sredstva, u dolarima, da promoviše sebe kao investicionu destinacij na CNN.
Iako je promovisanje države, brendiranje iste itd. veoma kompleksna i zahteva stvar, to nije put kojim se treba ići.
Zar oni stvarno misle da će neki CEO, VP… neke velike američke korporacije gledati CNN i videti njihovu reklamu i nošen utiskom reklame odlučiti se da investira na Kosovu????
Da se neće u moru destinacija koje vape za investicionim sredstvima odlučiti za neku sa jačim institucionalnim kapacitetima, sa manjom korupcijom i organizovanim krimalom, sa sređenijim odnosima u neposrednom okruženju…

CNN baš briga što neko hoće da baca svoje pare i verovatno ih nagovaraju na još veću potrošnju, ali oni koji misle da poboljšaju investicione potencijale na Kosovu bi trebali da dobro razmisle i načinu na koji to da učine.

I na mikro nivou ima nebrojeno primera uludnog trošenja sredstava. Tako se sve do kraja novembra 2011. (čak je pao i prvi sneg) na SOS kanalu emitovala reklama Lav Twist (ili kako se već zove to njihovo pivo sa limunadom) sa sloganom Leto je došlo (ili nešto slično). I postavlja se pitanje kako čovek mora biti glup, neznalica itd. da plaća sve to.

Na sceni su samozvani marketinški stručnjaci koji se frljaju lošim engleskim i izrazima, pojmovima na engleskom a nemaju ni grama pameti i bitnije im je da ta njihova reklama ima neku lepu devojku, neka nagrada na nekom festivalu promotivnih spotova…nego da ta reklama postiže cilj i pomaže prodaji proizvoda/usluge.

MUŠTERIJA NIJE UVEK U PRAVU

Jedna od najčešćih fraza u poslovanju je – Mušterija je uvek u pravu! (i kad nije). A to zapravo nije uopše tako.
Da je to tako onda bi svako kupovao sve i od svakoga i svakome bi se sve prodavalo.
A šta ćemo sa ljudima sa psihičkim problemima, sa psihopatama….
Ako neko tvrdi da su mušterije uvek u pravu, a što onda postoji targetiranje u marketing, definisanje šta jesi a šta nisi, zašto se firme odlučuju za određene tržišne segmente?

Pokušaću to da predstavim sa jednom situacijom iz svakodnevnog života:
Moja majka otišla sa prijateljicom da dignu penziju i posle toga su otišle na kafu u neki kafić u blizini. I ta prijateljica moje majke, nervozna što joj je sin dobio otkaz u Švedskoj i neće moći da joj šalje tu količinu para, a koja ona razbacuje i troši a gluposti, ne može da se izbori sa svojom nervozom, a pritom je i neviđena budala, sve joj smeta itd. I za drugim stolom sede 4 srednovečna gospodina i pričaju i kako ih ima više, malko glasnije. I ona u jednom momentu kaže mojoj majci da će im reći da pričaju malko tiše (ko da je to čitaonica, predstava, neki simpozijum a ne kafić) ili da će reći konobaru. Moja majka joj kaže da ne radi gluposti i nek se smiri.
Ali uzmimo za primer da je to ona uradili, sad pitanje je kako bi joj ti ljudi odgovorili (ja znam kako bi!), a tek da je rekla konobaru….
I sad se postavlja pitanje ko je bitniji vlasniku ugostiteljskog objekta: Jedna baba koja sa vremena na vreme dođe ili veoma retko, ili 4 redovne mušterije koje maltene svakodnevno ostavljaju pare?

Da je tačna ta teorija da je mušterija uvek u pravu, konobar bi zamolio tu gospodu da se stišaju, ili nekako objasnio ludoj gospođi zašto su oni glasnji itd.
Ali realnost je sasvim drugačija. njoj ako se ne sviđa, ne može da izađe na kraj sa svojim neurozama… treba da joj se kaže da ode na drugo mesto jer ona nije ni promil u dnevnom poslovanju toga kafića.

Odluči ono što jesi i ponašaj se u skladu sa tim!

To konstanto insistiranje na podvojenosti ličnosti da čovek bude i suv i debeo, bogat i siromašan….Ne vodi ničemu.

Treba da se izabere tržišni segment koji se želi usluživati i usmeravati svi napori ka ostvarivanju tih ciljeva.

ZAŠTO? KAKO? ODGOVORNOST? FINANSIRANJE?

Pre upuštanja u bilo kakav poslovni projekat, zapravo bilo kakav projekat u životu, treba da se razmisli o sledećim pitanjima i dobije jasna slika:

1. ZAŠTO? Razlog zašto se pokreće taj projekat. Može se i definisati kao misija, vizija itd. ali glavno pitanje je ZAŠTO čovek treba da se bavi time.
2. KAKO? je pitanje koje se tiče poslovne koncepcije, kojih vrednosti se pridržavati…
3. ODGOVORNOST? Ko je za to odgovoran? Da se identifikuju precizno nosioci odgovornosti jer ako je odgovornost svačija onda je nečija (komunizam i ‘opštedruštvena imovina’ su dokazali to na delu) tj. da se izbegne fenomen ‘difuzija odgovornosti’..
4. FINANSIRANJE? Pravo pitanje je A ko će to da plati? To što bi bilo ‘lepo nešto’, ‘trebalo bi’ itd. sve ‘pada u vodu’ kako se će se to finansirati i da li je održivo i da li neko hoće da podnese teret finansija.

Ova pitanja menjaju i najbolji biznis plan i obično gomila reči na papiru ima svrhu da što nejasnijim i dopadljivijim učine odgovore.

NOVO DOBA INTERNETA U SRBIJI, NOVI IZAZOVI

Ne znam šta je granična tačka, ključni datum za online zajednicu u Srbiji ali se može sa sigurnošću reći da je Internet «preležao dečije bolesti» i ušao u novu fazu.
Desio se i blogerski rat, autodestrukcija Limunda, manipulacija Twitter zajednice sa Banca Intesom (to treba proučavati kao PR case-study), Twitter se sve popularniji u Srbiji (da bi pročitao timeline od prethodnog dana treba mi bar pola sata)….

Da počnem od blogerskog rata. Blogeri sa B92 Blog su iznenađeni sa time da ih niko nije obavestio o postojanje blog zajednice BlogOpen a ovi drugi su iznenađeni sa njihovom reakcijom…
Prvi (B92 Blog) su «ničim izazvani» VIP-ovci koji su umislili da samo su oni pozvani da daju komentare na društvena dešavanja i čude se kako se neko usudio da postoji a da njih ne priupita za dozvolu!!!!
Ovi drugi (BlogOpen) isto su se uvukli u svoje čaure i nastupaju kao avangarda koja ide protiv mainstreama i opsednuti su «trućanjem» o tome kako su oni, dobri, pametni, lepi itd. a niko ih ne primećuje i ne ceni.
Kao i obično istina je negde u sredini – To što neko zna malo bolje da koristi kompjuter i Internet ne daje mu za pravo da misli da je bogomdan, mesija itd i stvarnost je drastično drugačija od one online. Obe grupe bi trebalo da skini poveze sa očiju, izvade čepiće iz ušiju i da posmatraju i osluškuju malo bolje stvarni život.

Kao idealno na ovo se nadovezuje priča sa Limundom. Potez promene pravila korišćenja sajta je doveo da velikog odliva korisnika i može se taj potez nazvati autodestrukcijom i tipičnim primerom kanibalizma sopstvenog biznisa. I rupu su počeli da popunjavaju drugi…
Kako to biva u biznisu (i životu)- dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. U prirodi kapitalizma je da se popunjavaju rupe na tržištu…..
Ako se Limundo povrati i vrati stari imidž to isto treba podučavati kao primer uspešnog biznis/marketing/PR povratka.

Da ne dužim – Novo vreme ne daje nikome pravo da doveka živi uljuljkan i da stavi svoj mozak na autopilot. Mnoštvo informacija i opcija nije zamena za mišljenje. Mišljenje, a pogotovo kritičko, je NEZAMENLJIVO.